Иако данашњи ученици припадају „Z“ и „α„ генерацијама, не треба сматрати да су подразумевано дигитално писмени. То што скоро да и не познају време без друштвених мрежа, онлајн игрица и дигиталних технологија не значи да поседују потребне вештине за сналажење и успешно функционисање у дигиталном свету. Они успешно сурфују по интернету, али не разумеју да све што поставе ту остаје заувек. Знају да се забављају, да великом брзином шаљу текстуалне поруке, али им то често гуши социјалну комуникацију.
Као што су навикли да функционишу у хипермедијалном окружењу, тако им треба омогућити и окружење за учење у коме ће бити креативни, да критички мисле, процењују и преиспитују изворе информација, да сарађују и стварају уместо да само упијају и примају информације. У томе је улога наставника и даље веома велика.
Oно што је увек у временима великих трансформација омогућавало успешан живот, сарадњу, социјализацију, то је „описмењавање”. Данас, то је потреба да будемо дигитално писмени – да стекнемо основне техничке вештине за коришћење дигиталних технологија, да поштујемо дигитални правопис, да се заштитимо на интернету, да будемо свесни “трагова” које остављамо онлајн, да препознамо дигитално насиље и реагујемо, да научимо да критички размишљамо, да пронађемо и проценимо тачност и поузданост информација и веб сајтова.
Иза површине екрана са узбудљивим бојама, примамљивим рекламама, симпатичним сликама („memes”) и брзим и кратким информацијама, крије се огроман, нама невидљив простор који „…нас посматра, …, неко нас стално гледа…”
Да бисмо ишли у корак са временом,
Да се не бисмо изгубили у облацима
незнања,
Да бисмо били у „облаку”
информација и знања
заједно са нашим ученицима,
Морамо бити дигитално писмени!
(Део предавања проф. инф. Соње Поповић, уз представљање и промоцију пројекта ЕдУМ – Едукативни ум, на тему дигиталне писмености, Државни семинар ДМС о настави математике и рачунарства 2023. Београд, 15. јануар 2023)
