Сада већ традиционално, у понедељак, 29. 05. 2017. године, организовано је дружење матуранткиња наше школе које су станарке дома ученика. У ТВ сали овом приликом су се опустиле уз музику и кратко подсећање на живот у дому. Психолог Оливера Првић Ерац и васпитачи Јелена Брковић и Соња Поповић направиле су презентацију и омогућиле да ученице на диску имају кратак преглед целе генерације са њиховим интересовањима и занимљивостима. Такође, ради сећања, у садржај су укључени и сви запослени (васпитачи, психолог, управница, директорка, куварице, помоћно особље…) На самом крају презентације је текст „Домска прича“, Наталије Зарић, која их је (и све заједно) довела до суза и коју можете прочитати. Приказана је презентација „Крагујевац“, Соње Поповић, која садржи занимљиве податке о историјату Крагујевца, али и о знаменитостима града, местима за одмор, шетњу, изласке. Затим је уследила прича о нашем дому ученика и пуно, пуно слика. Испраћена је веома емотивно, са пуно присећања и приче… На крају, уз грицкалице и торту могле су да уз презентацију „Живот у дому“ још једном констатују да „од колевке па до гроба најлепше је домско доба“ 🙂 Одштампане су „позитивне мисли“ које су матуранткиње весело прихватиле, узимајући оне које су најближе њима. Васпитачи Слађана Стојчић Илић, Драгица Новаковић и Маја Ђелић, као и управница Снежана Марковић Бурић својим присуством употпуниле су лепоту и значај оваквог дружења у дому. Магнетић су за успомену добиле све матуранткиње.
Магнетић
ФОТО АЛБУМ:
Домска прича
Крај? Не бих рекла да је крај. Више је крај једне етапе. Четворогодишње трке. И свако ко је трчао ову трку, барем се једном упитао „Шта ми је ово требало у животу? Могла сам лепо да упишем гимназију и да ме Бог види!“ Али чини ми се да након свега што проживимо овде, схватимо да другачије није могло. Признаћемо да нема лепше вечери кад после праксе и седам часова и две домске секције изморено паднете у кревет а доцимерке су одлучиле да играју карте и сваки потез пропрате прикладном вриском. А како и да не уживамо, кад дође крај године па кренемо у ратну зону за места за учење? Још је слађе кад у соби завлада тишина јер цимерке не знају која ће с којом пре да се сложи… А онда, кад дође фамозна четврта година, почне она страшна носталгија. Нормално, не носталгија према родном месту, то смо прешишале давно.
Почну да се враћају све оне успомене из прве године, на старе цимерке и друга времена. Наравно, пре три године је све било боље, „Прваци се нису чули, а четвртакињама ниси смео ни да се обратиш, а данас су се сви избезобразили“. И тако сваке године. Сетимо се насмејаних поподнева, непроспаваних ноћи, и смркнутих јутара. Сетимо се оних суза, и како нам је дом изгледао као пакао. Ево сад, са другог краја, могу вам искрено рећи нешто: У односу на оно што нас чека, дом нам је друга кућа. Пред нама стоји цео живот, неизвестан и неустрашив, а свима нама је ипак драже да нас куварица погледа преко и убеђује нас да се нисмо чекирале иако смо то урадиле пре две секунде, испред ње. И све што нам се овде чинило као смак света, на крају постане успомена вредна смеха и суза.
Изаћи из ове школе је велики успех, барем знамо кроз шта смо морале да прођемо. Са собом носимо непроцењиво знање, које ће нам увек бити потребно и корисно. Поред тога, мислим да не можемо набројати на прсте обе руке колико смо пријатељстава стекли овде.
У свој збрци између тражења савршене хаљине, учења за крај године, спремања пријемног и полагања матурског испита, заборавили смо једно: ближи се онај дан кад ћемо одвући кофер из собе и напустити наш дом. Све толико брзо пролази да не стижемо да се опростимо од ових просторија. Од људи се још не опраштамо, њима дајемо обећања да никад нећемо прекинути контакт. Иако се некима од њих после дома губи траг, негде нам ипак остају најлепше успомене као слатки траг нечега што је прошло.
Рећи ћу вам једну тајну, не бојим се пријемног испита, не бојим се новог окружења, бојим се оног растанка који нам се ближи…
Наталија Зарић
